Kašgar

KAŠGAR                                                       

Prisećao sam se knjige „Kako se kalio čelik” dok sam prolazio kroz kirgisko-kineski granični prelaz Irkeštam, koji se nalazi na skoro 4000 metara nadmorske visine i pošto sam se potom krivudavim putem spustio pred pustinju Taklamakan na plus 40 stepeni Celzijusa. Osećanju blage groznice zbog nagle promene temperature nimalo nije pomogla činjenica da su nas kineski vojnici detaljno pretresli pri ulasku u Sinđjang, problematičnu autonomnu pokrajnu u Kini gde žive Ujguri, tražeći i nasitniji detalj koji bi im ukazao da smo sumnjivci spremni na diverzije. Ja sam uspeo da sačuvam pozitivan način razmišljanja, jer je vozač kamiona koji sam ustopirao, na moje ogromno zadovoljstvo, bio Ujgur, a njegov suvozač Kinez. Razgovarali su na kineskom među sobom i na ruskom sa mnom. Obojica su bili veoma ljubazni, počastili me ručkom spremljenim u kabini, upozoravajući me sve vreme da na ovom graničnom prelazu moram da budem veoma strpljiv. Ispostavilo se da su nam pasoše overili tek kad smo bili več 150 kilometra duboko u kineskoj teritoriji, pošto smo prošli kroz neverovatna bespuća pustinje Taklamakan. Navodno, kineski autoriteti su ostavljali tih 150 kilometra kao tampon zonu u kojoj je posetiocima, prolaznicima, prevoznicima i svima ostalima koji se tu nađu zabranjeno zadržavanje, pa čak i izlaženje iz vozila, koja su pod stalnom prismotrom. Pitao sam se ko bi uopšte želeo da izađe u sred pustinje na 40 stepeni Celzijusa i sigurno umre u najstrašnijim mukama. Elem, pošto smo prošli i poslednji pregled i konačno dobili pečat da smo legalno ušli u Kinu, mogli smo da odahnemo, zasednemo u kafeteriju pored puta i popijemo čaj.

Do Kašgara je ostalo još oko 140 kilometara, kroz peščane dine koje su u svojim nedrima krile drevne legende i tajne. Ova pustinja već dve hiljade godina među putnicima uživa loš glas. Do kraja dvadesetog veka i dok Narodna Republika Kina nije izgradila asfaltni put kroz njenu sredinu, samo je šačica ljudi uspela da pređe preko njenih podmuklih dina. Tokom cele istorije karavani su je zaobilazili. Taklamakan okružuju Himalaji, Tjen Šen, Pamir i pustinja Gobi. Sama činjenica da je okružuju tri najveća planinska venca na svetu, plus podjednako surova i velika pustinja, zahteva od svakog posetioca da joj ukaže najveće poštovanje. Mnogi putnici i istraživači iščezli su na ledenim prevojima koji do nje vode sa Tibeta, iz Kašmira, Afganistana ili Mongolije. Neki su se usput smrzli, neki survali u neku provaliju ili umrli od žeđi u samoj pustinji.

Vozač kamiona, dragi Ujgur, kaže mi da ponekad nisi siguran ni u kabini vozila, jer se desi da nebo iznenada potamni i da se naglo i sa užasnom žestinom obruši oluja. Silom podignuta i zavitlana, masa pomešanog peska i šljunka udara na sve strane i lomi i najčvršće materijale. Tama postaje sve intezivnija, a čudni praskavi zvuci se mešaju sa urlikom i zavijanjem oluje. Kaže da ga sve to ponekad podseća na orgiju razuzdanuh sila, oslobođenih iz pakla. Svaki putnik koji se zadesi u takvoj oluji mora da se poput mumije umota u gruba sukna, bez obzira da li je u kabini kamiona ili u kući. Ne dao Bog da si u toj oluji bez zaštite, jer su ti šanse onda veoma male. Možda preživiš, ako iskopaš neku rupu i improvizuješ zaštitu. Kaže još da su ti zvuci koje pustinja prilikom oluje ispušta veoma slični tužnim kricima neke napuštene ili ucveljene žene i da ljude koji ih slušaju često dovode do ludila. Smeje se moj dragi Ujgur i kaže da je Taklamakan opaka čarobnica koja mora da ti je poslala specijalnu pozivnicu ako želiš kroz nju da prođeš.

Ako stigneš nepozvan, pustiće te da uđeš, ali te neće pustiti da izađeš. Prisetio sam se opisa jednog britanskog istraživača sa kraja 19. veka koji piše: “Prema severu, po bistroj zori, prizor je zlokoban i izaziva neizrecivo strahopoštovanje. Bezbrojne zlatnožute dine Taklamakana, kao ogromni talasi okamenjenog okeana, pružaju se do horizonta, sa ponekim velikim brdom peska ovde-onde, koje se kao neka kraljevska dina izdiže iznad svoje sabraće. Te dine kao da u tišini traže putnike da ih prožderu, da progutaju čitave karavane, kao što su toliko puta u prošlosti i činile.“ Gledam kroz prozor kamiona dok promičemo kroz ovu strašnu pustinju i pitam se da li mi je i ona overila dozvolu kao što su to uradili kineski carinici pre nekoliko sati. Vidim da se dragi Ujgur i dragi Kinez smeškaju i namiguju mi. Shvatam da se „Ružičasta Čarobnica”, kako sam nazvao ovu pustinju zbog njene čudesne boje, možda odobrovoljila i propustila me. Mora da je tako jer ako sam u društvu jednog Han Kineza i jednog Ujgura, koji druguju i osmehuju se jedan drugom; mora da mi je Sudbina naklonjena. Stigosmo u Kašgar, drevnu lepoticu u ružičasto-crvenkastim tonovima, prođosmo pored kuća napravljenih od blata do mesinganih nebodera, gde sam se oprostio od svojih drugara i otišao u hotel, mesto okupljanja svakojakih avanturista.

Prvih nedelju dana sam uglavnom sedeo u bašti hotela, okružen nekolicinom debelih knjiga o istoriji takozvanog Istočnog Turkmenistana.

Prekidao sam višečasovno čitanje tek ponekad, da bih sipao vruću vodu u posudu sa kesicama čaja i da bih dobro osmotrio šaroliku klijentelu hotela. Bilo je tu nekoliko „otkačenih” zapadnjaka koji su napustili svoje korporativna zanimanja i odlučili se za ekstremno opasno putovanje kroz pustinju, kroz Karakorum Hajvej, put koji je vodio iz Kine ka Pakistanu. Svaki put kada bih popričao sa ovim ekscentricima bilo mi je jasno da nemaju neki hodočasnički ili planinarski cilj, već da se na opasno putovanje upućuju isključivo zbog želje za povišenim adrenalinom. Suočavanje sa odronima čitavih brda, mudžahedinima ili običnim banditima nije ih preterano zabrinjavalo. Naravno, bilo je tu i običnih turista koji su se raspitivali o bezbednim rutama i čekali predstavnike raznih turističkih agencija da ih „upakuju” u ture za Tibet ili neku oazu u Taklamakan pustinji. Ipak, pažnju su mi najviše skretali oni za koje sam sumnjao da su špijuni, pristigli sa različitim ciljevima u Sinđjang, autonomnu pokrajnu u Kini, gde Peking ima problema u uspostavljanju kontrole nad muslimanskom manjinom. Prevrčući požutele stranice ono malo knjiga na engleskom koje sam našao, saznao sam da je pustolovni Kinez Čang Ćien još 100 godina pre Hrista dospeo sa istoka Kine ovde, u želji da istraži delove koji su bili velika nepoznanica za njegove sunarodnike.

Tako je, na neki način, Kina otkrila put ka Evropi i prva trasa Puta svile bila je postavljena. Prilikom svog putovanja, Čang Ćien je otkrio mnoga nomadska plemena tursko-mongolskog porekla koja su se prostirala duboko do Sibira. Provevši dosta vremena sa nekima od njih, saznao je da se iza velikih masiva Pamira i Tjan Šana prostiru doline u kojima su bogati gradovi Buhara, Samarkand, Merv i manje kraljevine u Fergani. Kinezi tada saznaju za postojanje Persije i Rima. Čang Ćien je po povratku u Kinu doneo toliko informacija o svetu iza Velikog zida, da ga je car proglasio „velikim putnikom” i propisno nagradio. Istoričari danas smatraju Čang Ćiena ocem Puta svile. Put svile je u pogledu svog opstanka u vekovima koji su dolazili posle Čang Ćiena zavisio od linije strateški smeštenih oaza, svake udaljene na po više od nekoliko dana jahanja od one sledeće, a sve su bile privijene uz rub pustinje Taklamakan. Pošto se saobraćaj na Putu svile povećavao iz godine u godinu, i ove oaze su počele da se pretvaraju u velike i samostalne trgovinske centre koji su posle nekog vremena postali male kraljevine. Zbog njihovog bogatstva one postaju meta napada hunskih plemena i Kinezi otpočinju veoma dugu borbu u zaštiti svojih trgovinskih interesa. Tokom istorije Kinezi su gubili, pa ponovo uspostavljali uticaj i kontrolu Putem svile. Zanimljivo je da su se nomadskim turskim plemenima često pridruživali i tibetanski nomadi koji su se spuštali sa Himalaja sa željom da pljačkaju trgovce. Rimljani su, pošto su otkrili svilu, potpuno poludeli zbog ovog plemenitog materijala. Na samom početku trgovine, smatrali su da Kinezi pomoću specijalne magije gaje svilu na drveću.

Kinezi su se trudili da tajnu prerade svile, koju već hiljadu godina kontrolišu, sačuvaju isključivo za sebe, i tako ostvare monopol na tržištu. To im je uspevalo još petsto godina, sve dok u petom veku nestorijanski sveštenici nisu prokrijumčarili prva jajašca svilene bube iz Kine u Vizantiju. Sve do tog momenta, Rimljani i Vizantinci, koji su kupovali svilu od Parćana, bili su uvereni da taj čudesni materijal, „lak kao oblak i proziran kao led”, ne proizvode Parćani, već neki misteriozni narod na Dalekom Istoku. Pred kraj četvrtog veka posle Hrista, rimski istoričari izveštavaju da je nošenje svilene odeće kod Rimljana postala pomama i da je više ne nose samo plemići, već se ta moda proširila na sve klase, pa i one najniže. Rimljani su „materijal koji čini da žene izgledaju kao da su gole” plaćali suvim zlatom. Putem svile prenosili su se i drugi materijali, pored zlata i svile, kao što su: slonovača, korali, žad, ćilibar, azbest, staklo, drago kamenje, cimet i ostali začini. Šesti vek je naročito interesantan u razvoju carstva u Centralnoj Aziji, jer su tada stepska carstva razdeljena između tri ogromne tursko-mongolske sile. Mongolijom od mandžurskih granica do Turfana vladaju Žuan-žuani, narod mongolskog porekla. Ruskim Turkestanom, istočnim Iranom i Kabulom do Merva, Arala, pa čak do samog središta Afganistana i Pendžaba gospodare Heftaliti, koji su takođe po rodu bliski Mongolima. Treću silu predstavljaju evropski Huni, koji su nakon smrti Atile bili nastanjeni oko Azovskog mora i ušća Dona. Vrlo brzo dolazi do raslojavanja ovih tursko-mongolskih labavih kraljevstva i u Visokoj Aziji, što uzrokuje podeljenost na dva ogromna turska carstva – carstvo Istočnih Tućua, koje se prostire od mandžurskih granica do Velikog Zida i carstvo Zapadnih Tućua, koje se prostire od Arala i Persije do Tadžikistana i delova Afganistana. Kineski car Tai-dzung početkom sedmog veka uništava carstvo istočnih Tućua i uspostavlja protektorat u Visokoj Aziji. Ovaj snažni kineski vladar nameće svoju volju skoro svim trgovačkim centrima na Putu svile, sve do Persije, koja se u to vreme već nalazila pod najezdom Arapa. Ti drevni karavanski gradovi na Putu svile, od Kine do Irana i Vizantije, imali su važnu ulogu i kao etapne stanice budističkih misionara na njihovim hodočašćima od Kine prema Afganistanu i Indiji.

Sa zanimanjem sam iščitavao stranice u kojima tadašnji hodočasnici opisuju dva veoma važna centra na Putu svile – Kuču i Turfan. Mada su oba centra u to vreme bila budistička, razlikovali su se po tome što je Kuča bila pod iranskim kulturnim uticajem, dok je Turfan bio pod kineskim kulturnim uticajem. Krajem sedmog i početkom osmog veka četiri velike oaze – Kuču i Turfan na severnom kraku Puta svile i Kašgar sa Jarkandom na južnom kraku opsedaju ostaci istočnih Tućua u kombinaciji sa tibetanskim nomadima. U opštem metežu i pljački koje traju decenijama Kina gubi svoj uticaj nad ovim oazama, a svemu tome doprinosi i činjenica da Kinezi posle borbe sa arapskim osvajačima kod Taškenta 751. godine gube prevlast i u Centralnoj Aziji. Od toga momenta Centralna Azija postaje muslimanska i takva ostaje sve do današnjih dana. Sa postepenim povlačenjem Kineza polako se oformljava entitet Ujgura, koji nastaju od ostataka nomadskih plemena Istočnih Tućua. Zanimljivo je da su se Ujguri odupirali arapskoj najezdi i prihvatanju islama, jer je njihov kagan došao u dodir sa manihejskim misionarima iz Sogdijane. Ujguri su sa radošću prihvatili tu staru persijsku religiju, koja je nastala kao neobičan spoj mazdaizma i hrišćanstva. Malo-pomalo, oni su učvrstili svoju vlast u velikim predelima Mongolije i ostvarili prijateljske odnose sa Kinom. Najznačajniji kagan u ujgurskom carstvu tih vremena bio je Kagan Alp Kutlug, koji je vladao od 780. do 789. i oženio kinesku princezu. Pošto je njihova kultura nastala kao mešavina brojnih elemenata hrišćanske nestorijanske škole i mazdaističke filozofije, a uz to trpela i uticaj iranske umetnosti i budizma, došlo je do ogromnog civilizacijskog napretka kod Ujgura. Do skoro varvari, nomadi, transformisali su se u narod čija je kultura dominirala okruženjem. Ujguri su iz Transoksijane ili Sogdijane preuzeli sogdijsku azbuku koja je bila izvedena iz sirijske i tako od nje stvorili svoje sopstveno pismo – ujgursko pismo, a na njemu su stvorili vlastitu književnost – prvu u Turaka – koja je predstavljala nekoliko manihejskih tekstova, prevedenih sa iranskog, kao i veliki broj budističkih, prevedenih sa sanskrita ili kineskog. Sve do pojave Džingis–kana, 400 godina kasnije, Ujguri su bili narod od koga su svi stepski narodi učili. Nažalost, dok su se civilizacijski razvijali, vojno su slabili, pa su ih divlje horde Kirgiza 840. potisnule sa gornjeg Jeniseja, iz oblasti Isi-Kulja i donje Mongolije, ka pustinjskim delovima Taklamakana. Gotovo istoga časa i kineski dvor, koji je prethodno stoleće drhtao pred ovim produhovljenim nomadima, iskorišćava priliku da ih se otrese i otpočinje sa progonima manihejaca. Kada je Džingis-kan osvojio Kuču i Turfan u 12. veku, tamo skoro da više nije bilo manihejaca, jer su se Ujguri podelili na budiste i hrišćane. Donji krak Puta svile u Kašgaru, Jarkandu i Hotanu je u to vreme već bio pod velikim uticajem islama, koji se tu odomaćio, posle samanidskih prodora u Sogdijani i gaznavidskih prodora u u Afganistan i Severnu Indiju, koji su se dogodili u 10. veku. Jasno mi je bilo da se zlatno doba Ujgura nepovratno završilo pre hiljadu godina. Iz duboke zamišljenosti prenuo me je glas hodže koji je sa obližnjeg minareta pozivao vernike na poslednji namaz.

Ubrzo sam se spremio za posete muzejima i mazarima u Kašgaru. Uskočio sam u autobus br. 2, koji me je odvezao do predgrađa Kašgara, u kome se nalazila džamija sa povelikim mauzolejem posvećenim Abakh Hodži, jednom od najpopularnijih lidera Ujgura.

Mesto je organizovano po uzoru na većinu mazara svetih i zaslužnih pojedinaca u Centralnoj Aziji. Mazar je popločan prekrasnim zelenim keramičkim pločama iscrtanim tradicionalnim arabeskama.  Prigušeni osećaj za svečanu veličinu i raskoš, koji posetilac trenutno oseća, poklapa se sa onim prvobitnim, praiskonskim i lakim osećanjem spontanosti nesputanog života. Nema sumnje da su se umetnici potrudili da njihovo delo posreduje bez refleksije, da bi pobudilo neki potpuno specifičan utisak, utisak tajanstvenog. Ako bih morao da definišem utiske koji su izazvali zagasito osenčeni svodovi hrama, onda su to utisci tame i tišine koji potpuno obuzimaju dušu. To je, u stvari, polutama koja je tajanstvena, koja se povezuje sa njoj „pomoćnim” trenutkom uzvišenog. Tamno svetilište, poput tihe večnosti. Polumrak koji vlada u tim uzvišenim svodovima, pod lukovima ove sakralne građevine, neobično je živahan i podstiče ga igra šturih svetlosnih zrakova koji kroz nju prodiru. Pored tišine i tmine, umetnost Istoka poznaje i prazninu. Široka pustinja, beskrajno jednolična stepa, uzvišene su i poput nevidljivog podsticaja pobuđuju zgusnutim osećajem onostranosti. Stojim, diveći se monumentalnosti kulture o kojoj do juče skoro ništa nisam znao i počinjem da je razumem tek uz pomoć mistika koji su govorili o tom „Ništa”, o toj „Praznini”. Sada shvatam čaroliju njihovih „negativnih himni”. Kao što su to tišina i tmina, tako je i praznina neka vrsta poricanja, jer se njom sve što je ispred mene sklanja sa puta da bi nešto „sasvim drugo” postalo zbilja. Iznad svih osećaja dominira posebno blaženstvo, koje čoveku nije baš uvek jasno, koje je za njega skoro uvek u suprotnosti sa onim što on „razume”, što je često beskrajno dosadno i suprostavljeno dobrom ukusu. U gradskom muzeju sam potupuno  iznenađen činjenicom da je stvorenje na slici iz 7. veka, okačenoj u glavnom holu, u stvari Šiva, naslikan kako sedi na dva bika. Ovo hinduističko božanstvo, za koje nisam ni sanjao da je dobacilo do kineskog Turkmenistana, ima tri lica i dva para ruku. Kašgar je, sa sasanidskim elementima u svom slikarstvu i vajarstvu, zajedno sa Turfanom, Kučom, Kizilom i Pandžakentom, sigurno uticao na budističku umetnost Tibeta, kao i na islamsku umetnost Gaznevida, Samanida i Turaka Seldžuka. Mongolski slikari, s druge strane Gobija, kao da su bili pod uticajem Ujgura, pa su oni ovu umetnost proširili dalje u svojim kasnijim osvajanjima.

Hotan i susedni Jarkand, koji su od Kašgara predstavljali južni krak Puta svile oko Taklamakana, morali su odigrati veoma važnu ulogu u razvoju umetnosti, jer su najpre postali centri budističke vere. Zna se da je tamo bilo mnogo manastira, no progutao ih je nezasiti pesak Taklamakana, pa je tako otkopano samo nekoliko od njih. Uz gandaharski i kineski, dominirao je indo-helenistički stil. Oltari sa slikama i kipovima potiču iz prvih deset vekova naše ere. Bude i Bodisatve na slikama uvek su date u natprirodnoj veličini i glave su im okružene velikim oreolima, što je nesumnjivo uticaj hrišćana nestorijanaca koji su se posle progona na Bliskom i Srednjem Istoku ovde naseljavali. Hotanska škola slikarstva bila je jako cenjena ne samo u Kini, već i na Tibetu. Kada su Tibetanci zvanično prihvatili budizam u sedmom veku, on im nije doneo helenističke i kineske umetničke oblike pošto su se oni pre svega ugledali na budiste iz Indije. Međutim, ubrzo posle toga na Tibet stižu hotanski slikari iz današnjeg kineskog Turkmenistana, koji  donose svoje stilove i ikonografske tradicije i nameću ih Tibetancima. Sve boje koje su koristili tibetanski slikari, sa izuzetkom plavih i zelenih, proizvedenih u Lasi, dolazile su iz Indije i Kine. Kod tibetanskih slikara preovlađuju tamni motivi, koji se pojavljuju pod uticajima ujgurskih estetičara. Pretpostavljam da su tibetanski slikari koji su bili pod uticajem indijskih naučili, zauzvrat, ujgurske slikare da na svojim delima prikazuju više nagih žena. Taj uticaj je naglo opao sa masovnim naseljavanjem muslimana u Zapadnoj Kini. U stvari, svi umetnički pravci koji su imali šansu da se razvijaju na ovim prostorima su to i činili dok su vladajuće dinastije praktikovale jednu religiju, ali  istovremeno poštovale one koje su tu zatekle. U istoriji je zabeleženo da su neki moćni vladari praktikovali više religija, kao na primer Kublaj-kan, moćni unuk Džingis-kana, koji je bio okružen nestorijancima, budistima, taoistima i konfučijancima. Dinamika osvajanja teritorija u Centralnoj Aziji je uticala i na dinamiku  umetničkih stilova. Pre dolaska muslimana u Taklamakan u osmom veku, u ovoj pustinji su na jako kratko vreme bili dominantni Tibetanci. Pošto su Arabljani 709. godine osvojili Buharu, nekoliko godina kasnije zauzeli su i Taškent i napredujući dalje u pravcu Fergane, prisilili vladara ove zemlje da se obrati Kinezima za pomoć. Kinezi su se odazvali i vratili ga na presto, prisilivši istovremeno emire Buhare i Samarkanda da priznaju njihovu vrhovnu vlast, ali nisu bili u stanju da iskoriste ovaj uspeh iz straha od Tibetanaca. Ovi su odabrali taj trenutak da napadnu Kinu, pa su Kinezi bili prinuđeni da napuste operacije u srednjoj Aziji kako bi zadržali neprijateljsko napredovanje. Tibetanci su ipak osvojili deo Sinđjanga 759. godine i iskoristili to kao polaznu tačku za ratove u koje su se upustili protiv Ujgura, a onda, počev od 790. godine, kao odskočnu dasku za napad na kineske trupe koje su čuvale severne i južne granice Tjen Šena. U osmom veku Tibet je stvarno bio glavna sila na istoku. Međutim, 938. godine Kina pod vladavinom dinastije Sung počinje ponovo da širi svoj uticaj u istočnom Turkestanu. U stvari, već tokom osmog veka sve jači uticaj muslimana u zapadnom delu Srednje Azije i konfučijevaca u Kini doprineo je slabljenju budizma, a samim tim i slabljenju figurativne umetnosti. Moja ljubav prema hrišćanskoj i islamskoj ezoteriji se razvijala još od gimnazijskih dana i tek kasnije u životu sam došao u kontakt sa budističkim i hinduističkim knjigama koje su mi otvorale vrata novog pogleda na život i svet.

Sada sam sedeo na klupi u glavnom parku u Kašgaru, nedaleko od mesta gde sam plesao sa Lili, zagledan u jezero po kome su plovile patke. Nekakva tuga mi je obuzela misli i verovao sam da je to zato što mi nedostaje Lili. Nije bilo to. Utisak da se Gospod Buda povukao sa ovih teritorija, pod naletom onih koji ga nisu baš najbolje razumeli, stvarao mi je tu duboku setu u grudima. Gledam u trsku koja se polako njiše uz obalu jezera i čini mi se kao da vetar tiho, vrlo tiho peva neku pesmu samo za moje uši:

„Pored reke i ispod drveća

Raštrkani su tragovi izgubljenog.

Slatkomirisna trava sve je gušća –

Da li je pronašao put?

Koliko god da daleko u brdima

Životinja možda luta,

Ništa ne može sakriti njen

Visoko uzdignuti pogled ka nebu.