Treći deo
Dani i noći na Jamajci prošarani mitskim pričama, plačom sirotinje, veličanjem Dža Rastafaraja, sjaj u očima, prazni džepovi, ljubav, mržnja. Jednoruki Dezmond koji maše mačetom sa onom jednom rukom i preti halapljivcima. Sedeli smo u zoru i molili se da se Majka Zemlja zaleči. Našao sam novac da bar zalečim jedno drvo na plaži gde spavaju ribari, mangupi i otpušteni iz zatvora. Tri, sumnjam, maloletnice, ali đavolski seksi, igraju i svojim letnjim haljinicama mi mašu po licu.
Ja sam stond. Klečim na kolenima dok one skakuću kao gazele okolo i mame smeh pustahija. Jedna gospođa viče da me pospu svetom vodom jer ja sadim drvo i spašavam hiljadu duša. Ja vičem da želim svoju dušu da spasem, no bubnjevi su pojačani i niko me ne čuje, teče rum i sok od pomorandže, cure dižu suknje i đuskaju kao da su đavolice. Dezmond je pijan i stond i maše onom jednom rukom kao da je jednoruki King-Kong.
Drvo je živo. Drvo je živo.
Majko, daj nam snage da pobedimo ovoga puta. Kordel kuva riblji paprikaš dok Šadli sedi pored njega zagledan u more. Dani i noći na Jamajci. Dženet kaže da ima sina od Jamajčanina koji neda ni paru. Kaže da ga je izbacila iz kuće, ali on se sada šunja okolo i traži pare od nje jer je čuo da ima dečka, belo dupe iz Njujorka. Dok sam vadio pare iz bankomata priđoše mi neki razbojnici i pokazaše mi kamu.
Kažu da ne brinem jer znaju da mene čuva Džagaj i da ne sme ni dlaka sa glave da mi fali. Da, kažem ja i mislim koliko će dugo to da traje.
Na plaži nekoliko momaka, sveže pristigli iz mardelja, pletu čeličnu mrežu u koje polažemo veliko belo kamenje istovareno iz kamiona. Vidim momci nemaju zube koji otpadoše zbog loše zatvorske hrane. Znači im tih 35 dolara na dan koje dobijaju od mene. Rade kao mašine, naprave po koju pauzu da popuše džoint. Stigle im žene i deca i sad je na plaži čitav karneval. Kordel kuva za 50 ljudi. Bubnjevi udaraju još jače. One faćkalice zadižu suknjice još više. Dženet je ljubomorna i kaže da su mi đavolice popile mozak, ono malo što je ostalo posle piva i ganže. Već zvuči kao moja bivša žena. Šadli je podsmešjivo gleda i kada se posle nekog vremena sažali na nju podeli po neki savet. Sedim pored Dezmonda koji je prodao nekom tipu jedno pola kila vutre i dok je onom jednom rukom brojao novac priđe neki pandur u civilu, vidim zajeban tip, uze pola love i meni namignu. Kaže da je sve kul, da vreme ljubavi i razumevanja još traje. Veliki brod sa turistima iz Amerike je pristao pored plaže sa ribarima i debeloguzi posetioci sa broda se razmileše svuda okolo. Mnogi traže vutru, kokain, seks i sve ostalo što napaljeni turisti vole da rade. Razmilele se sa njima i kurave koje su se iznenada pojavile u velikim brojevima. Jedna, jadna sva drogirana, bacila se na mene i počela da mi otkopčava šlic. Kaže uradiće blowjob tu na licu mesta za deset američkih dolara. Ja se otimam, ali ona je uporna i viče deset američkih i ne jamajčanskih dolara. Ja vičem upomoć jer mi je skoro pocepala pantalone i srećom Dženet se pojavila sa nekom motkom. Lupila je kuravu po dupetu i ova se odmaknu od mene. Pustahije urlaju od smeha. Raste spušataju pogled jer im nije drago da njihov brat iz Srbije vidi najgore od Jamajke. Ja im očima pokazujem da je sve kul, jer je njihov brat video sveta i zna da je zlo prisutno svuda u manjem ili većem obliku. Dža Rastafaraj Almajti, viče Šadli i turisti se povlače u svoju ploveću kantu punu govana, kurave beže u barove, svodnici broje lovu i murijaši staju u red da je podele sa njima. Sa Šadlijem koji se muvao okolo osećao sam se sigurno i svakako kao pojedinac koji proživljava psihološke i emotivne promene koje ga usmeravaju prema nekoj vrsti opsednutosti.
Nije bila neka tajna da ja u stvari težim ka toj opsednutosti tako da sam tražio svaku priliku da prisustvujem rastafarijanskim ceremonijama. Pošto se one održavaju sa muzikom, natapao sam se muzičkim atmosferama kakve vladaju na tim seansama gde se upada u stanje transa. Ovde se muzika upliće ne samo da bi pokrenula trans već da bi se ostvarilo simbolično spajanje sa Najvišom Milošću. S jedne strane čantamo i to je kao izgovaranje lozinke, a s druge – uspostavljanjem dodira između bubnja, svetog instrumenta, i glave osobe koja pada u trans. Igrači i muzičari prvo upadaju u lakši ritam koji stvara neku vrstu hipnotičkog polusna.
Muzičari potom sa nekoliko žestokih udaraca u bubnjeve izazivaju šok i započinju novi, složeniji ritam. Posle kratkog oklevanja, sve prisutne zahvata taj novi ritam bez ikakvog uplitanja svesne volje. Sve to kod nekih osoba izaziva transno stanje i gubitak kontrole nad sobom, kao da je ritam neki duh koji ih je zaposeo. Ovo transno stanje odlikuje se neosetljivošću na bol, potpunim gubitkom stida i halucinacijama. Glavni bubnjar je gospodar u tim ritmičkim razgovorima kakvi su ples, čantanje i ostali ritmovi manjih bubnjeva. Dešava se ponekad da osobe koje su slučajno prolazile pored mesta gde se održava ritual i koje nikako nisu želele da učestvuju u njemu postaju obuzete i uz čantanje počnu da igraju. Taj trans koji pokušavam da opišem i muzika koja ga inicira, ta muzika ne dolazi samo preko ušiju. Muzičke vibracije su kretanja čija je amplitude, u razmerama ljudskog tela, prilično velika. Kretanje predmeta iz kojih te vibracije nastaju je opipljivo, a ponekad čak i vidljivo. Muzička vibracija može biti nešto opipljivo. Kada se približimo velikim bubnjevima koje Raste koriste, čujemo ih isto toliko trbuhom, koji počinje da vibrira, koliko i ušima. Ili kad priđemo onim malim bubnjevima čija je opna vrlo mala i vrlo zategnuta, te se tankim maljicama bičuje više nego što se prstima udara, pa nam to odjekuje u glavi. Sve ovo deluje neposredno na telo i stvara učešće koji mnogi ne dostižu čak ni u seksualnom činu. Ako ne pobegnemo, ne možemo odoleti. Zvuci basa stvaraju u trbuhu vibracije lokalizovane u unutrašnjim erogenim zonama. Čantanje stvara laku hipnozu. Pokušavam da se uklopim u ritam tako što pljeskam rukama. Moje ruke su sada muzički instrumenti koje dosežu u fizički prostor, moj dah i moji mišći koji se zatežu, ples zglobova, prsti, uši i instikti, svi zajedno u fluidnom pokretu koji se uzdiže iznad džungle. Raste su u transu. Dodaju jedan drugom gigantsku lulu napunjenu gandžom. Dim koji izlazi iz pluća vija se iznad oznojenih tela. Intezitet vibracija koji dolazi od tih tela pomažu da i moje telo vibrira i polako se slama u fragmente od kojih svaki deo prati zvuke koja odlazi u svemir. Pala je noć i ritual se nastavlja. Još vatre. Još gandže. Vidim Šadlija koji sedi ispod drveta banana i koji čanta sebi u bradu. Oči su mu sada vatrene žeravice iz kojih izlazi dim. Shvatam da zvuci noću putuju dalje nego danju iz prostog razloga što omotač hladnoga vazduha bliži zemlji redukuje svu onu buku koju dan donosi. Osećaj da sam u nekom tajnom svetu sada je još jači.
Redukovana je naša sopstvena buka i sada postoji samo pulsirajući ritam koji odzvanja džunglom. Memorije susreta ili incidenata koji su se dogodili danju pod utiskom slabih ehoa, sada blede i konačno nestaju. Tišina. Ostao sam potpuno sam. Čujem pulsiranje krvi u mojim venama. Mislim da je Ras pomerio osu oko koje se vrte snovi i budno stanje jer više nisam znao da li treba da se probudim ili da zaspim.
Jedna zvezda padalica je rešila da se spusti tačno ispod palmi gde smo sedeli Šadli i ja. Čudno je bljesnula kada je dodirnula peskovito tlo i ispred nas se materijalizovao Rasta sa gitarom koja je svojim rifom parala modro i svetleće nebo. Rasta je pevao : “Ja sam oštar brijač i pazi se, jer sam opasan …”. Reski zvuk gitare nas je posekao na delove u toj zvezdanoj karipskoj noći, no kada sediš pored vrača kao što je Ras Šadli možeš se nadati da će te neka sila sastaviti ponovo.
Gitarista kaže da je on Piter Toš, pesnik i umetnik koji je prošao devet rajeva i devet paklova u potrazi za “dupijevima” kojih ima 49 i koji su demoni krivi za ljudske patnje. Piter nosi kao sneg belu afričku togu i na glavi na kojoj su gusti isprepletani dredovi drži zlatnu krunu sa lavom od Džude. Čučnuo je između Rasa Šadlija i mene.
Vidim u jednoj ruci drži poveći zlatni koptski krst. Kaže da je kao jako mali trčao poljima Jamajke dok jednog dana nije povredio oko na bodljikavoj žici. Gledam kako se Piter Toš pretvara u velikog belog goluba iz čijeg oka curi krv. “Džoni budi dobar” čujem glas koji me vraća desetinama godina u nazad u doba kada je rege muzika osvajala naša srca. Krv iz golubovog oka se razliva po peščanom podu i Šadli me hvata za ruku. Vodi me kroz pakao Šanti Tauna gde policija puca u goloruke demonstrante. Krv mi je do kolena i plašim se da se u njoj ne udavim. Šadli kaže da se ne bojim jer je to krv mučenika. Vraćam se svešću na mesto gde je sleteo Piter Toš koji maše koptskim krstom i sada na glavi umesto krune ima palestinsku maramu. Kaže da je odrastao bez oca koji se odrekao njega i majke i tvrdi da mu je poznata svaka vrsta destrukcije još od davnih vremena. Šadlijevo lice se pretvorilo u afričku masku nekog drevnog i zaboravljenog božanstva. Čujem plač žena koje vezane konopcima u grupama stoje nad prebijenim muškarcima istovarenih iz velikih brodova. Kolonizatori su vekovima ovde dovodili robove iz Afrike. Piter Toš mi pokazuje crvenobradog Engleza koji bičem šiba mladoga crnca i kaže mi da je to dupi, crni duh koji čuči u svima nama.
Šadli ustaje i prilazi Piteru, grli ga i ovaj se pretvara u blještavog anđela. Ispred njih na podu se u grčevima uvija crnac srednjih godina i vrišti kao da ga peku na vatri. Piter mu kaže da je on Denis “Lepo” Dikson 11. septembra 1987-e godine ubio njega i još dvojicu gostiju u Piterovoj kući. Lepo vrišti da on nije taj, da je on Piterov drug iz detinjstva, da je neko drugi to uradio i da su nepravedno optužili njega. Piter je anđeo i ima krila pa je njima i zamahao, uspravivši se iznad Šadlija i mene. Lepke je i dalje ispuštao samrtne krike i pokušao da me uhvati za noge. Vidim da ima đavolske nokte, crne i podbule. Šutno sam ga i pomerio se bliže Šadliju koji nije skidao pogled sa Pitera. Gitara koja para uši, seče nebo, otvara rajska vrata i Piter koji leti blještav kao mesec nad Jamajkom. Viče:
“Opraštam ti, Lepke. Ja sam hodajući brijač i veoma sam opasan. Nema dupija koji će mi uteći na ovom ili onom svetu.” Piter poput munje nestaje na nebu i Lepke biva sažežen prastarom vatrom. Na mestu gde je ležao ostao je samo crveni pepeo.
Ras me gleda i kaže: “Piter Toš je heroj koji je pomerio standarde do najveće visine. Svako ko se uputi na stazu beskompromisnog zastupanja pravde i istine biva ubijen. Ali, dupiji su ga samo odstranili iz sveta koji oni misle da kontrolišu, iz ovog vidljivog i korumpiranog sveta. Piter je deo sile koja je od pamtiveka sa nama. Neće ga se nikada osloboditi. Uvek će biti tu da ih sažeže večitom vatrom.”
“Se svašta kaže
e svašta laže
ta mladi traže
kako ko snađe
to ne veselo
to im preselo
dođe mu zgoda
se nešto proda
dođe mi zgoda
tu nema nikoga
dođe mu zgoda
se stera moda
dođe mu zgoda
pleše sa žena
dođe mu zgoda
na usta pena
dođe mu zgoda
ne pita cena
se svašta kaže
šta mladi traže
da oće svađe
to ne veselo
to im preselo
dođe mu zgoda
se zatalasa
dođe mu zgoda
beži iz časa
dođe mu zgoda
se licka dasa
dođe mu zgoda
maler nabasa
dođe mu zgoda
gutne ga sena
dođe mu zgoda
ne pita cena
dođe mu zgoda
se travki poda
dođe mu zgoda
snaga da doda
dođe mu zgoda
malo sloboda
dođe mu zgoda
ne zna di hoda
dođe mu zgoda
sa neka žena
dođe mu zgoda
ne pita cena
se svašta kaže
se svašta laže
šta mladi traže
ne legni vraže
to ne veselo
već im preselo”
U glavi su mi bubnjali stihovi Linton Kvesi Džonsona kada sam otvorio oči. Dženet ima klinca od osam godina i on me je nekim džinovskim perom golicao po tabanima. Nisam znao koji je dan i koliko vremena sam proveo na PLavim Planinama. Da li sam tamo stvarno bio? Sa Šadlijem nikada ne znaš na čemu si. Puca mi glava.
Dženet sa strogim izrazom lica kaže da sam zaglibio sa đavolima i da je vreme da odemo zajedno u crkvu. Ona ne voli Rastafarijance i upire sve snage kako bi me upoznala sa lokalnim pastorom i verovatno se pred njim hvalila odlaskom u Njujork. Kažem Dženet da se budžet istanjio i da za pastora nema ni jedan dolar. Ostalo je para samo da se njoj da kako bi izdržala do kraja meseca dok joj ne stigne plata iz hotela u kome je radila. Vidim da je nezadovoljna, no ne marim.
Gde je Šadli? Oteturao sam se do plaže ribara i vidim drvo koje smo uspravili. Smeje se. Sunce sija. Dolaze Dezmond i Kordel. Grlimo se. Pitam gde je Šadli. Kažu da se izgubio bez traga i glasa. Danima čekam da se oprostim od Šadlija i krenem ka Njujorku. Moj zadatak u Očo Riosu je obavljen i moja braća i sestre su sretni. Oni slave naš zajednički trijumf ispod drveta na plaži, drveta koje se smeje i na koje sleću najrazličitije ptice. Rum teče u potocima i gust dim gandže se vija iznad plaže. Ja sedim ispod drveta i čekam Šadlija.
Ras gde si? Javio mi se u snu veče pre nego što sam seo u avion. Kaže mi da ono što vidim u snu, da je to po pravilu istinito. Kaže da su ljudi izgubili smisao za čuda i smeta im kada se neka stvar pojavi na više mesta u isto vreme. Zašto ta druga svest ne bi imala radije poverenja u to, što vidi u snovima nego u ono, što vidi otvorenih očiju, čim smo prihvatili ideju, koju ona sebi stvara o snu i snovima, kad joj ništa ne izgleda prirodnije od tog dodira između vidljivog i nevidljivog sveta? Pre je verovatno, da ona u to ima više poverenja usled mističkog porekla podataka, koji su baš zbog toga dragoceniji i sigurniji. Ništa nema, u šta bi čovek mogao biti sigurniji, od onog, što mu je otkriveno u snu. Kada je završio svoje izlaganje Šadli je ustao i rekao mi da ga pratim u pravcu blještave svetlosti koja se naglo ukazala. Zakoračio sam za njim i odjednom sam se našao u dolini između velikih zelenih planina. Staza kojom smo išli pretvorila se od crvenog šljunka u zeleni kristal.
Klizio sam polako iza Šadlija kome su dredovi počeli polako da se njišu. Pratio sam Rastu na još jednom od naših putovanja. Pratio sam Šadlija. Mog Šadlija.