Ivan je napustio hotel u turističkom delu Šangri-La i pronašao staru tibetansku kuću adaptiranu u kafe gde mu je ponuđeno prenoćište. Soba je bila skromna ali obasjana nekom energijom koja je prijala Ivanu. Sa terase ispred sobe u kojoj je noćio, Ivan je mogao da vidi zlatnu kupolu centralnog hrama u Šangri-La.
Posle doručka je odšetao do velike zajedničke sobe u kafeu i listao je knjige koje je vlasnik kafea dobijao iz celog sveta. Bilo je tu raznih publikacija o Tibetu jer je regija bila u centru duhovne i političke pažnje. Ispostavilo se da je knjiga koju je dohvatio bila sa početka veka i popularizovala je baš Šangri-La. Ivanu još uvek nije bilo jasno zašto bi neko nazvao neko mesto u Tibetu imenom nečega što je nedohvatljivo i ne može se prostim umom spoznati. Ako smo pod masovnom hipnozom i svi doživljavamo ovo mesto koje postoji na mapi kao neku vrstu raja, onda je stvarno moguće imati raj na zemlji, mislio je Ivan. Urlici Tibetanaca i turista koji su pratili utakmicu engleske lige u obližnjem hostelu su mu prekinuli misaoni tok. Uzdahnuo je sveži vazduh i zagledao se u snežne vrhove planina koje su okruživale Šangri-La. Vraćale su mu se slike iz detinjstva svaki put kada je sveži vazduh sa Himalaja dolazio do pluća. U jednoj od knjiga koje je listao na terasi simpatičnog Karma kafea našao je reprodukcije tibetanskih mandala. One su ga prosto hipnotisale.
Primetio je kako se iz prostora rađa poseban svet u formi diska koji je najpuniji u centru i sve tanji ka ivicama. U samom centru diska uzdiže se Meru, planina na kojoj borave bogovi i polubožanstva. Bliže spoljašnjoj ivici raspoređena su četiri glavna i osam pratećih kontinenata koje naseljavaju inteligentni oblici života i gde se bića sa karmom nalik na ljudsku iznova rađaju. Od centralne planine ka ivici diska niže se sedam planinskih lanaca kvadratnog oblika, a sedam mora ispunjava prostore između njih. Planinu Meru naseljavaju bića koja proživljavaju tri božanska nivoa: carstvo apstrakcija – oslobođene forme sa primesama iluzije ega; carstvo što teži formi gde se proživljava puno savršenstvo lepote; i carstvo u kome se sve želje i snovi spontano ispunjavaju, ali se i neprekidno iznova rađaju. Sve četiri strane planine su od dragog kamenja i bistaju u četiri boje: istočna je bela i kristalna, južna plava od safira, zapadna crvena od rubina, a severna smaragdno zelena. One rasipaju svetlost raznih boja, koja se prelama i odbija od neba i odražava u sedam mora što se prostiru između kontinenata. Ivan je poželeo da ostane ovde u Šangri-La neko duže vreme. Popustila ga je znatiželja da sazna sudbinu svog oca i opet , bio je zahvalan što ga je cela ta priča izvučena ispod tepiha istorije, dovela u predele sveta o kojima je samo sanjao. Ivan je čak bio i plašljiv na samom početku ove neobične avanture.Sada kada je bio toliko daleko od svog posla i studenata razmišljao je koliko je, u stvari, njegov život bio ispunjen. Ili je sve to predstavljalo još jednu iluziju u koju se upleo. Znao je da Tibetanci zovu iluziju Maja i da njen veo može nekoga da zaslepi za ceo život. Tibetanci su Majom nazivali moć bogova da se skriju pred smrtnicima; ,,Trošna je materija, besmrtan i nerazoriv je Gospod. Nad trošnom materijom i nad duhom vlada jedan Bog. Kad se zadubimo u njega i združimo s njime, kad postanemo njegova zbilja, onda smo se odupreli svemirskoj Maji.’’
Vratio se Ivan u sadašnjost i pogledao je ka gigantskom točku koji su vernici pokretali pokraj tibetanskog hrama. Okretaji u životu.
Točak Karme. Šest oblasti opisuju razvoj samsaričkog sveta pod uticajem spoljnih motiva ili pokretačkih snaga koje oblikuju centar Točka Života. Njegov spoljni rub prikazuje razvoj tih principa u individualnom životu. Neznanje je predstavljeno slepom ženom koja svoj put opipava štapom. Zbog svoje duhovne slepoće čovek kroz život pravi grube greške stvarajući iluzorne slike sebi samom i svetu, kojima je uslovljena njegova volja usmerena ka nestvarnim stvarima, dok se njegov karakter formira u skladu sa smerom volje, želje i imaginacije.Točak Života koji se okreće i na kome je slika majmuna, koji predstavlja našu svest nasleđenu iz predhodnog života, koji skače sa grane na granu. Sve te slike iz detinjstva koje se okreću tu ispred Ivana koji sada sam stoji i zuri u visove Himalaja. Točak Života koji nema ni početak ni kraj, u kome svaka karika predstavlja ukupnu sumu svih drugih karika i isto tako je preduslov kao i posledica drugih karika. U trenutku u kojem ljudska individualnost postaje svesna ove univerzalnosti, ona prestaje da poistovećuje sebe sa granicama svog prolaznog otelovljenja i oseća se preplavljenom punoćom života, u kojoj razlika između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, više ni malo ne postoji. Sada je Ivan gledao ka snežnim vrhovima i polako udisao sveži vazduh razmišljajući o Darmi. Setio se mladog junaka iz Ozuovog filma koji viče svome ocu u lice kako je Darma loto. Da, život je lutrija i ponekad se može i izvući srećan broj, mislio je Ivan.
Problem je u tome što karta kupljena za igre na sreću koje organizuje bog-osvetnik uvek gubi. Cena monoteizma plaćena je dvema sankcijama, od kojih su obe fatalno pogubne. Jedna je bila uvođenje grešnog stradanja u učenju o finalnom sudu, a druga – interiorizacija terora u hrišćanskoj psihologiji. Pored njega su prošla dva tibetanska gorštaka. Jedan od njih ga je upadljivo posmatrao i kada mu je Ivan uzvratio pogled Tibetanac je razvukao usta u prijatan osmeh. Za trenutak je Ivan imao utisak da je ušao u Tibetančev misaoni tok i osetio se vrlo prijatno. Nije bilo nikakve zlobe i negativne energije oko ove dvojice naizgled skrušenih seljana, a opet delovali su mentalno snažno poput planina koje su ih okruživale. Jednom davno Ivan je pročitao izveštaj nekog američkog pukovnika koji je bio odgovoran za zbrinjavanje ratnih zarobljenika pošto su se savezničke trupe iskrcale u Normandiju. Radilo se o dvojici Tibetanaca koji su se igrom slučaja našli sedam hiljada kilometara daleko od svoje domovine.
Pukovnik je potrošio više od dve godine, koliko je uzelo Tibetancima da nauče nešto engleskog, kako bi utvrdio pod kojim okolnostima su dva egzotična lika završili među trupama Vermahta. Naime, sredinom tridesetih njih dvojica su krenuli iz istočnog Tibeta put Lase radi hodočašća. Pri povratku su zalutali i negde na granici Kine i Burme su ih zarobili banditi. Koju godinu kasnije banditi su se pridružili komunistima u Mongoliji i poveli su sa sobom Tibetance. Tamo su ih zarobili Rusi koju godinu kasnije i kada je izbio veliki rat poslali su ih na istočni front. Tamo su ih zarobili Nemci koji su ih pred kraj rata poslali da se bore na zapadnom frontu.
U Normandiji su pali u ruke Amerikanca. Kada je američki pukovnik shvatio da su ova dvojica Tibetanaca sve vreme mislili kako su mrtvi i da strpljivo čekaju da nađu vrata u Bardou kako bi dosegli Nirvanu, on se posebno pobrinuo da ih stavi na let za Indiju. Nadao se da će ih indijski autoriteti usmeriti ka njihovoj domovini Tibetu. Pošto je kapija logora za zarobljenike bila otvorena i ova dvojica Tibetanaca mirno prošla kroz nju, američki pukovnik se ponadao da je bar malo odškrinuo vrata Nirvane za svoje štićenike. Nekoliko godina kasnije saznao je da su dvojica Tibetanaca negde u severnoj Indiji u zatvoru. Nesrećno su upali u okršaj muslimana i Indusa i autoritetima je bilo najlakše da ih strpaju na sigurno tj. u zatvor. Pukovnik, sada već u penziji, seo je u avion za Nju Delhi i posle nekoliko dana je bio na putu za Nepal sa svoja dva prijatelja. Tibetanci su još uvek bili u ubeđenju da su mrtvi i da se vrata Nirvane još nisu ukazala. Kada su posle nekoliko nedelja ušli u hram u Lasi, pukovnik je već postao budista i njegova dva prijatelja su razvlačili usta u smešak koji je jasno stavljao do znanja da je Nirvana tu na dohvat ruke. Ivan Perkins je uzvratio srdačan smešak dvojici tibetanskih seljana koji su prolazili pored njega.
Te večeri, poslednje koju je provodio u Šangri-La, Ivan se zagledao u blještave zvezde na nebu iznad njegovog simpatičnog prebivališta.
Razmišljao je o imperijalnim silama koje su u svojim razmiricama uspevale da dođu i dovde, delu planete koji je svojom nestvarnom lepotom plenio i izmamljivao uzdahe došljaka. Vitalnost domaćih stanovnika i njihove vere je bio direktan odgovor prirode neznancima koji su sa nevericom pitali gde je Šambala. Prost smešak domaćeg šerpasa mogao je svakom novopridošlom ,,svetskom putniku’’ da stavi do znanja da je Šambalu mogao da otkrije u svom srcu bez napora putovanja od više hiljada kilometara. ,,Imperija’’ i njeni podanici ne proizvode ništa što je vitalno. Svakako, vlast je svuda prisutna, ali ona je svuda prisutna zbog toga što je u ovoj igri ,,svuda’’ čvor koji joj pripada isključivo u oblasti mnoštva. Imperijalna vlast je negativni talog, otpad operacije mnoštva. Ona je parazit koji iz mnoštva izvlači vitalnost i sposobnost da kreira sve novije i novije izvore vrednosti.
Ali, parazit koji sisa snagu svoga domaćina može da ugrozi sopstvenu egzistenciju. Svaki suveren mora da predvidi trenutak svoje dezintegracije. Nijedna forma suvereniteta da bi ostala stabilna nikada neće moći da podnese osvešćivanje jer, čim toga postane svesna u pojedincima koji je čine oni je razlažu. Onog momenta kada ljudsko biće bude moglo da se ponaša kao fenomen lišen namera, tog momenta će jedno novo stvorenje izreći integritet egzistencije. Ivan je primetio kako je jedna zvezda zasijala još jače.
Odeljak iz knjige Srđana Markovića ,,Odmor u Kambodži,,